Bez pro­šlo­sti ne­ma sa­da­šnjo­sti, a bez sa­da­šnjo­sti ne­ma bu­duć­no­sti. Tač­no, i sa fi­lo­zof­ske i sa lo­gič­ke, i sa isto­rij­ske tač­ke gle­da­nja. Ko­li­ko god ovo zvu­ča­lo kao fra­za, (pa i ne­ka je), sma­tram je vr­lo po­uč­nom i vri­jed­nom pa­žnje. Mo­žda bih ja re­kla i ova­ko- bez pro­šlo­sti ne­ma bu­duć­no­sti. Ni­sam ,,iz­ba­ci­la'' sa­da­šnjost za­to što joj ne vje­ru­jem, ili što je ni­sam svje­sna, ili što mi (ne daj bo­že) ni­je po­ta­man, već što sma­tram da kon­stant­na (po)mi­sao na pro­šlost či­ni na­šu stva­r­nost i sva­ko­dne­vi­cu ra­zum­ni­jom, plod­ni­jom i što je naj­va­žni­je is­kre­ni­jom. Sa­mim tim bu­duć­nost nas ra­do oče­ku­je.
Bi­ti svje­stan pro­šlo­sti, bi­lo svo­je, bi­lo na­ci­o­nal­ne, isto­rij­ske ili kul­tu­ro­lo­ške ve­o­ma je va­žna ka­ri­ka ko­ja uje­di­nju­je na­šu lič­nost, a sa­mim tim i na­ša stre­mlje­nja i po­tre­be ka bo­ljem sju­tra. Vr­lo če­sto je upra­vo to ona ka­ri­ka ko­ja ne­do­sta­je i vr­lo če­sto smo bez nje ne­sta­bil­na i ne­si­gur­na ,,lut­ka'' na ži­ci re­al­no­sti.
Za­što mi­slim da je za­ne­ma­ri­va­nje pro­šlo­sti ve­o­ma pri­sut­no u da­na­šnjem ži­vo­tu i za­što mi­slim da je ta­kav od­nos vr­lo ne­pri­jat­no na­klo­njen pre­ma ono­me što no­si no­vi dan? Za­to što mi upra­vo ovo vri­je­me to go­vo­ri. A go­vo­ri mi da mno­gi mi­sle da su ''baš oni'' naj­pa­met­ni­ji, da je ovaj ži­vot stvo­ren sa­mo za njih i to baš on­da kad su ''baš oni'' do­šli na ovaj svi­jet. Go­vo­ri mi da mno­gi mi­sle da sve po­či­nje ''baš od njih'' ili od da­nas (ma­lo mor­gen), i go­vo­ri mi da svi oni ko­ji ta­ko mi­sle, ne­ma­ju poj­ma šta za­pra­vo zna­či ži­vje­ti. Vr­lo če­sto ču­je­mo ri­je­či i kri­ti­ku ta­kve sor­te ,,du­še­bri­žni­ka'' ko­ji ka­žu: ''Ti ži­viš u pro­šlo­sti''. Ili ona još ''pa­met­ni­ja'' da glu­plja ne mo­že bi­ti: ''Ne ži­vi se, dra­ga mo­ja, od pro­šlo­sti''.
To ka­žu oni ko­ji svo­ju pro­šlost ili kri­ju kao zmi­ja no­ge, ili je jed­no­stav­no ni­su za­slu­ži­li. Jer, pro­šlost se dru­ška­ne moj, mo­ra za­slu­ži­ti. Pro­šlost se mo­ra ži­vje­ti sva­kog nje­nog i pro­šlog i ovog i sju­tra­šnjeg da­na. Ona ni­je pro­la­zna, vr­lo je ži­va i ona je naš vječ­ni tre­nu­tak. Znam ja i te ka­ko da ona ni­je uvi­jek bla­go­na­klo­na, na­pro­tiv, vr­lo če­sto mo­že bi­ti gru­ba, opo­ra, pa i jo­gu­na­sto tvr­do­gla­va, ali ni­ka­da, za­pam­ti do­bro, baš ni­ka­da ne mo­že bi­ti tu­đa. Ona je uvi­jek tvo­ja i pri­vr­že­na. Ona tra­ži da joj vje­ru­ješ, jer ćeš kad- tad mo­ra­ti da je po­sje­tiš i du­bo­ko joj se po­vje­riš. La­ga­ti je ne smi­ješ i ne mo­žeš bez ob­zi­ra na mo­ti­ve. Ne pra­vi se ni­ka­ko va­žan pred njom, ti­me što ćeš joj za­lu­pi­ti vra­ta, oče­ku­ju­ći da ti od­škri­ne na­smi­ja­no li­ce bu­duć­no­sti. To se, dru­že moj, baš ni­ka­da ne­će de­si­ti, jer ko­li­ko god mi­sliš da si joj utek'o, ona ti je uvi­jek za pe­ta­ma.Tvo­ja pro­šlost ni­je se­bič­na, i ne tra­ži da ide uko­rak s tvo­jim na­da­ma ili da pre­stig­ne tvo­je ci­lje­ve, ona sa­mo tra­ži da je za­gr­liš, pri­hva­tiš i ka­žeš da je vo­liš baš ta­kvu ka­kva je­ste. Jer ona je, kao što već re­koh, vječ­ni tre­nu­tak. Sva­ko bje­ža­nje, za­ti­ra­nje ili ću­ška­nje u ne­ke za­ba­če­ne fi­o­ke svi­je­sti, uda­lji­će te od se­be sa­mog, osta­vi­će te bez oslon­ca onog istin­skog ''ja'', i za­ro­bi­ti u za­blu­du zva­nu za­bo­ra­vlje­na pro­šlost.
Ne­ma­ti ra­zu­mi­je­va­nja i po­što­va­nja pre­ma pro­šlo­sti, ka­ko lič­noj ta­ko isto­rij­skoj i tra­di­ci­o­nal­noj, do­ži­vlja­va­ti je kao ''lanj­ski sni­jeg'', opa­sna je bo­lest sa­vre­me­nog čo­vje­ka. Taj no­vo­pe­če­ni ''da­sa'', is­ku­snog, tra­di­ci­o­nal­nog, obra­zo­va­nog, od­mje­re­nog i do­sto­jan­stve­nog čo­vje­ka sma­tra'' iz­u­mr­lom vr­stom'' , ko­ja mu sa­mo sme­ta na nje­go­vom pu­tu ba­ha­to­sti. Ja ho­ću sve i sa­da, i baš me bri­ga šta je bi­lo ju­če, pro­ždr­lji­va je po­ru­ka ovih ne­sreć­ni­ka ''za­te­le­ba­nih'' u ne­što što se zo­ve –ni­šta.
Za­to, dru­ška­ne moj, mo­raš da shva­tiš da je pro­šlost sa­stav­ni i neo­p­hod­ni i dio i za­čin tvog ži­vo­ta. Opro­sti joj što je po­ne­kad bi­la gru­ba, jer je to bi­la nje­na opo­me­na tvo­joj ne­mar­no­sti i po­tre­bi da je za­ne­ma­riš. I za­pam­ti, pro­šlost je ''mis'' tvo­ga ži­vo­ta. Sa­da­šnjost i bu­duć­nost su sa­mo nje­ne pra­ti­lje. Ka­da to shva­tiš, bi­ćeš se­bi i svom ži­vo­tu naj­vjer­ni­ji i naj­bo­lji pri­ja­telj. Pro­šlost je da se pam­ti, a ne da se za­bo­ra­vlja. Ja ću sva­ka­ko svra­ti­ti da te na to pod­sje­tim. I ja i moj bič. Jer za­bo­ra­vlje­na pro­šlost je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)

Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek